San u drugom licu

Stani, hajde polako..

Nevena, smiri se. Sedi tu na klupu i obriši suze. OK. Sada malo diši, tako.. Udahni.. izdahni.. Vidiš da radi. Dobro si. Idem da kupim vodu pa se vraćam. Tu sam za tri minuta.

..tri minuta kasnije..

Dobro je tu si, za trenutak sam pomislio da ćeš otići.

..na klupi pored nje..

Dobro, znam. Deluje strašno. Ali kao što ti uvek govorim, ne dešava se prvi put u istoriji, mnogi su prošli kroz to i kroz mnogo gore. Znam da te boli za druge, samo kažem. Kapiram da nije lako.

Vidi, ja nisam tu radi utehe, to si mogla dobiti od svakog ko ima uši. Zvala si me sa nekim drugim razlogom. Verovatno da te podsetim kako si ležala na krevetu i mirno slagala pasijans, dok je kiša izbijala kroz pod tvoje sobe i hrlila ka plafonu. Sigurno se sećaš.

Ili možda na onaj utorak, kada ti vetar nije dozvolio da nastaviš, ali si hrabro sklopila kišobran i uprkos snažnoj oluji nastavila put.

Ili kada si u oblacima ugledala tišinu, pa brzo skuvala kafu i okrenula šoljicu. Sećaš se kako ti je iskliznula iz ruke i razbila se, pre nego što si dobro pogledala? Samo se sećam da si dugo plakala.

..no dobro..

I šta sada? Kuda? Porušila si sve znakove od Ljubljane do Skoplja grabeći napred, kako bi posle svake etape dugo razmišljala gde si bila, gde jesi i kuda ideš. To je OK, razumi – nema tu ničeg lošeg sve dok znaš, i još važnije, razumeš do čega si došla. Nema tu utehe, ona je toliko bliska nadi da je bespotrebna, samo te opije letargijom i samosažaljenjem.

I da gledaš direktno u peščanu oluju, pesak u oči moraš ubaciti sama. Nema te slagalice koja će pomeriti makar i jedan trun za tebe.

..zašto?..

Pitaš me zašto? Zato što nismo stvarni, Nevena. Ni ti, ni oblaci, ni kiša iz poda. Stvarna je samo ova soba bez prozora, sa stolom i četiri stolice, koja je nekim čudom obasjana svetlom.

Stvarne su tvoje suze, koje natapaju ovaj nakaradni tepih. Stvaran je tvoj strah od onoga što se nalazi okolo, ono što čuješ kroz zidove kada postaneš radoznala. Sve ove sive i crvene cigle nose po jednu reč tuđih priča. A ja, u formi strepnje ili sećanja, povremeno svratim kad me pozoveš. Da te podsetim ko si.

Sećaš li se priče o ponoru i vetru u leđa i kako je lako bilo prepustiti se i pasti? Sećaš se da sam se u poslednjem trenutku okrenuo i dugo borio, ponajviše sa tim prvim i najtežim korakom unazad? Neka te to sećanje povede ka početku ili kraju. Uostalom, to se svodi na isto. Zar ne?

..XIII ..

Budiš se. Sigurno si bila preumorna kada si zaspala za stolom. Gledam te kako ustaješ, tegliš se i prilaziš zidu. Osmehujem se dok posmatram kako žurno noktima crtaš vrata na zidu i grebeš cigle do krvi iscrtavajući kvaku.

Onda je spuštaš i otvaraš vrata kroz koja se vide slike užurbanog grada. Prolaziš kroz njih, zastaješ i osvrćeš se. Gledaš me netremice očima punim mržnje. Zalupila si vrata toliko snažno da je deo kulisa ostao urušen.

Razumem i ne kajem se.

Ne preostaje mi ništa drugo nego da se poklonim publici i sačekam aplauz.